недеља, 11. јануар 2015.

“Poučak o nizovima: čitanka”


''Savremena (post)jugoslovenska književnost, uslovno rečeno mlađe generacije autorki i autora, obremenjena je posleratnim kontekstom, tranzicijom, krizom, daljim jačanjem etnonacionalističke matrice, retradicionalizacijom i repatrijarhalizacijom koje su prisutne (i dominantne) u skoro svim segmentima svakodnevice. Dok, s jedne strane, određene autorke i autori odbijaju da se suoče sa tim problemima, zatvarajući se u kule od slonovače, držeći se kanonskih autoriteta, baveći se prevashodno formom, a nazivajući to estetikom, s druge strane postoje i one autorke i autori koji se sa pomenutim fenomenima i problemima hvataju u koštac, preispitujući ih (u) svojim književnim tekstovima, ne razdvajajući etičko od estetskog. Možda bi bilo najlakše nazvati ih angažovanima, no – opasnost tradicionalno shvaćene podele koja počiva na binarnoj opoziciji, gde su jedni estete, a drugi angažovani – višestruko je problematična. Možda bi pomenute autorke i autore valjalo nazvati: svesnima političkog u savremenom trenutku. U publikaciji koja se ovde nalazi, sabrani su tekstovi nekih od njih.(...)

Namera nam je bila da ovom publikacijom skrenemo pažnju na autore i autorke koji se u svojim tekstovima bave važnim političkim pitanjima (svakodnevice), a možda, iz raznih razloga, njihov rad nije dovoljno vidljiv.Pred vama su tekstovi sledećih autorki i autora: Jasne Dimitrijević, Ive Tkalec, Marije Labak, Damira Bojića, Bruna Vrgoča, Natalije Miletić, Nade Dušanić, Aljoše Ljubojevića, Jurice Bakmaza, Marka Antića, Aleksandra Novakovića, Stevana Tatalovića, Josipe Marenić, Ivane Sarić, Matka Abramića, Dragane Dubljević, Tomislava Pavleka, Milice Denković, Almira Kolara, Igora Varge, Josipa Tomića, Dominika Kovača, Karoline Zelenike, Ratka Jakopeca, Miloša Ilića, Dijane Mateše, Miroslava Pelikana, Lucijane Pendo, Gorana Kutlače, Ružice Gašperov i Zorana Svilara.''

“Poučak o nizovima: čitanka” >>>




субота, 04. октобар 2014.

spora mačka



 
Guy Bourdin

za­pa­nje­na od ba­ti­na
majčinske bezuslovne ljubavi
lutam po svojim razbacanim kostima
puna oštrih zuba, lukava
kako smešno

sliku te kuće iz sebe ne mogu izbrisati

koga to zanima
osećanja?
telo? još manje
krvava stvarnost podupire iluziju
crvena pena zaborava – funkcionalnost porodice
ko je ta žena koja gradi zid u meni
hoću li ikada od nje pobeći?

a ja

ja sam plod samomučenja – mlitava beskorisnost
u stomaku mi fitilj vec dogoreo
po sredini razrezana
ipak, moje telo preživljava po svaku cenu
puzeći za sporim nadama
tiho, naježeno, znojavo
iza njega, do krajnjih granica racionalizovan životni prostor
hoću li ikad od njega pobeći

nije slučajno da
se sve dešava noću
slabo osvetljeno treptavim svetlom, reklamnim panoima
ozvučeno sirenama hitne pomoći
mrtvi petak – paralelni svetovi, preobražaji, promene
me vuče u bajku – omiljena fobija
i useljavam se u jorgan

o ovom vrtu bih mogla zauvek nestati

Irving Ramsey Wiles



петак, 29. август 2014.

smešna krila vrane

Deborah Turbeville


sanjam sise
ogromne, oklembešene,
hranljive sise
plašim se trudnoće
velikih sisa majke, koja besramno doji
svoje zbrčkano čedo
nemoj me mrzeti
ja sam izgubljena nemajka tužnog izgleda
to nije ključna stvar

zemlja je puna neobično oblikovanih predmeta
divno napravljenih imitacija biljaka
moglo je to biti i groblje
sladunjavo – podrugljivo – ljupko

biću par minuta sama
produžetak života
za 60 metara
konca za čišćenje zuba
svet veselih boja

nijanse tuge                                             
boli prirodnost kojom perem njegove gaće
grebem se
o svoje ili tuđe nokte
zauzeta slovima i tišinom
ceo dan sam kuvala

gulaš

poeziju

hladnokrvna igrarija                                                   
Wendi Bewan
duh ubijenog i ožalošćena žena
ima najmanje dva lica – dve namere
uništiti polomiti igrati se
potom i samozadovoljavanja
u oblicima mnogo lepšim od onih pod ključem
zaboravljanja – zakopavanja
do sledeće prilike
i bude joj oprošteno
nije poverovala da je bolesna
nagutala se sramote i sopstvenog straha
svedena na senku
prezir – bes – i njegov pokretački optimizam
kao kada neko isprobava dirke raštimovanog klavira
ležala je na krevetu
pokupljene kose
svaki deo odeće koji svlači predstavlja potpuno nov poduhvat
on – slab i star
drhti u mrtvoj tački ravnoteže
nikada nije znala odakle joj to prekoračenje
došlo je spontano
želela je da se uveri u svoje budalaštine
fina nit ove kompozicije izmiče
ovo je priča o drvetu u srcu čoveka
neizbežna je borba sa starim
samo se nadam da ta jadna bića neće biti izigrana
na kraju



среда, 25. јун 2014.

žrtva štedljive sijalice



svaki tren užitka pruža pregršt saplitanja

oduzet dah

lepa zauzdana usta

lavirinti

neizmerna telesna prostiranja sa povremenim grčevima

rezultat se može predvideti

uzburkani talas

trajno uflekan pod

gubitak tla

lagane misli

mehurići razneti svetlosnim grmljavinama

i krik

krajnji rt duše